Bežične telefone prvi je izumio Terry Pool 1965. godine. Oni se sastoje od bazne stanice koja je kabelima spojena s fiksnom telefonijom. To korisnicima dozvoljava da nose slušalicu bez bazne stanice, u okviru dosega ove bazne stanice. Baznim stanicama je potrebna električna energija da bi komunicirale s prijenosnom slušalicom, tako da bežični telefoni u principu ne funkcioniraju pri nestanku struje. Bežični telefoni su u početku koristili frekvenciju od 1,7 MHz za komunikaciju baze sa slušalicom. Da bi se poboljšala kvaliteta i nadišli problemi ograničenosti dosega, ovo je kasnije promijenjeno tako da se koristi FM i digitalni prijenos na višim frekvencijam. Telefoni koji rade na frekvenciji od 2,4 GHz se često miješaju s određenim bežičnim mrežnim protokolima  jer koriste istu frekvenciju. Danas je doseg bežičnih telefona obično par stotina metara.